U ovoj epizodi se vraćamo analizi srpske spoljne politike u svetlu serije događaja koji su se verifikovali u poslednjih par meseci.

Kao što se dogodilo puno puta u skorijoj istoriji Srbije, zvanični Beograd ponovo ne propušta priliku da propusti priliku ili još gore da krene suprotnim smerom u odnosu na EU i svoje komšije na Zapadnom Balkanu. U poslednjih šest meseci je došlo do velikih promena u samoj EU i njenom pristupu prema proširenju koje neće biti promenjeno bez obzira na rezultate izbora za Evropski parlament početkom juna.

Izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ne veruje da će zemlje Zapadnog Balkana ući u EU pre Ukrajine je mnogo više izraz ličnih želja i njegovog okruženja nego što je realna ocena trenutnih okolnosti. EU sada radi ozbiljno na politici proširenja što se najbolje vidi kroz odluke da se počnu pregovori sa Bosnom i Hercegovinom o članstvu u EU i, pre svega, da se put Crne Gore u EU maskimalno ubrza. Plus formiranje Reginalno ekonomkso tržište i rešenost da se na Zapadni Balkan upumpa sveži novac za infrastrukturu i u strateške sektore s ciljem povećavanja bruto društvenog proizvoda i poboljšanja standarda građana.

Takođe, u EU počinje da poprima snagu i ideja da se formira klub od tri zapadnobalkanske države koje su već članice NATO – Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija i da se zajedno “guraju” ka vratima EU. Za zvanični Beograd, Crna Gora u EU je noćna mora a ulazak Skoplja i Tirane, zajedno sa Podgoricom, je totalni košmar jer bi pokazali svu promašenost srpske spoljne politike na tzv. četiri stuba i opstruisanja evropskog puta Srbije.

Dok je Crna Gora počela da pravi velike korake ka članstvu u EU, u Srbiji su se ređali, kao na traci, obeshrabrujućih događaja i negativni signali. Počelo se sa Banjskom, nastavilo se sa izborima, problemima u vladavini prava, vulgarnim napadima bivše premijerke Ane Brnabić na Nemačku. Posebno je bila kontraproduktivna javno izneta spekulacija da je Nemačka pripremala Majdan 2 u Srbiji i da je Beograd tu informaciju dobio od Rusa. Usledila je donkihotovska borba protiv donošenja pravno neobavezujuće rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija, u kojoj se ne pominju ni Srbi, ni Srbija a ni Republika Srpska a kamoli da su Srbi genocidan narod. Agresivan i neadekvatni rečnik srpskih zvaničnika u Njujorku i na drugim adresama su ponovo orjentisali simpatije prema kosovskoj strani, prvenstveno kao reakciju na političku strategiju Srbije a ne zato što smatraju da je kosovska strana u pravu.

U Savetu Evrope se formiralo nekoliko blokova oko člnastva Kosova u toj organizaciji. Velika Britanija predvodi grupu zemalja koje žele da Kosovo bude što pre primljeno u Savet Evrope. Francuska, Nemačka i Italija su formirale grupu koja uslovljava prijem Kosova sa jasnim i nepovratnim potezima ka stvaranju Zajednice srpskih opština. Dakle, nije uslov da Zajednica srpskih opština bude uspostavljena već da budu donete odluke koje će proces stvaranja te Zajednice učiniti ireverzibilnim. Njima su se pridružili i druge zemlje koje su donedavno imale poziciju da treba primiti Kosovo kako bi se poslala poruka Srbiji, sada i one zbog kontraproduktivnih poteza Kurtija na Kosovu i u Severnoj Makedoniji podržavaju poziciju Berlina, Pariza i Rima.

Vremenska koincidencija ubacivanja Ohridskog sporazuma u pregovaračko poglavlje 35 sa Srbijom sa glasanjima o članstvu Kosova u Savetu Evrope naveli su pojedine krugove da dovedu u vezu dva događaja. Međutim, u pitanju su dva odvojena procesa. Ohridski sporazum je trebalo da bude ubačen u 35. poglavlje mnogo ranije, ali je komesar za proširenje Varhelji uspešno opstruisao gotovo devet meseci njegovo ubacivanje. Tek kada je predednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen snažno intervenisala Varhelji je konačno uradio svoj deo posla.

Hosted on Acast. See acast.com/privacy for more information.